Sindikalizam bi, u svojoj suštini, trebalo da bude glas radnika, borba za bolja primanja, sigurnije radne uslove i dostojanstvo zaposlenih. Međutim, realnost je često drugačija. Umesto da budu stub podrške radnicima, mnogi sindikati postaju produžena ruka politike i ličnih interesa njihovih vođa.

Kada sindikat postaje alat, a ne borac?

Umesto da se bavi pravima zaposlenih, sindikalno rukovodstvo se često okreće političkim igrama – pregovorima sa poslodavcima i državnim strukturama koji donose više koristi njima nego radnicima. Oni koji ne pristaju na ovu igru brzo se suočavaju s problemima – bivaju skrajnuti, obespravljeni ili čak sabotirani. Ako nisi deo „sindikata podobnih“, tvoj glas teško dopire do mesta gde se odluke donose.

Ko to dozvoljava?

Sami radnici često nesvesno učestvuju u ovakvom sistemu – ili ćutanjem, jer ne žele sukobe, ili podrškom vođama koji deluju u svom interesu. Poslodavci i vlast dodatno ohrabruju ovu situaciju jer im odgovaraju sindikati koji ne postavljaju suvišna pitanja i ne vrše stvarni pritisak. Tako se stvara začarani krug u kojem su radnici samo brojke, a sindikati postaju igrači na političkoj sceni.

Ima li izlaza?

Prava snaga sindikata je u njegovim članovima. Dok god se radnici ne organizuju i ne zahtevaju transparentnost, odgovornost i borbu za prave vrednosti, sindikalni pokret će ostati samo formalnost – skupština moćnih koja ne mari za one koje bi trebalo da štiti.

Mislite o tome…

Vaš sindikat Savez ujedinjenih zaposlenih GSP